VIDITE LI NEŠTO ČUDNO NA OVOJ SLICI? DOBRO POGLEDAJTE DJEVOJKU U SREDINI: Ovo je zakonom zabranjeno, SKORO NIKO NE SKONTA ŠTA JE POGREŠNO
Matursko veče u životu mladih ljudi jedan je od najvažnijih događaja, a uspomene na nju uglavnom traju čitav život.
Tako je nastala ova slika, a vidite li nešto čudno na njoj?
Kako je alkohol uglavnom zabranjen na maturskim večerima, jedna od djevojaka na fotografiji odlučila je da prošvercuje piće i to, vjerovali ili ne, u džinovskoj čuturi.
Da li i dalje mislite da svih pet djevojaka u ruci drži torbe? Dobro pogledajte djevojku u sredini.
Ona ne drži torbu, već džinovsku pljosku u koju je sakrila alkohol.
“Kakva legenda”, “Zašto se ja toga nisam sjetila”, “Ima dosta alkohola da se sve naliju”, samo su neki od komentara na društvenim mrežama.
BONUS
Suprotnosti se privlače samo na početku. Posle, kad krene svakodnevica, svodi se na navlačenje i kompromis. On kasno leže, ja ranoranilac. On društven, ja manje. On za tv i mob, ja gomilu hobija. On bi zorom, ja uveče. Ja na more, on na skijanje. Ja sa decom, on sa društvom…mrzim to navlačenje iz dubine duše.
Moja žena je nekad bila najveselija osoba na planeti, stalno nasmejana, radosna, pozitivna. Onda je upala u postporođajnu depresiju i pokušala da se ubije. Hormoni su je uništili to nije bila ona. Sad se oporavlja, ali taj stres kad sam je video polumrtvu nikad neću zaboraviti. Postporođajna depresija je ozbiljna stvar.
Moj brat sa ženom i djecom živi na katu kuće. U dvorištu imamo i jednu manju kuću u kojoj žive baka i tetka. Od kad je brat uselio na kat ja nemam mira. Ne mogu učiti jer djeca stalno luduju, nisu nikad tiho, pa raspale glazbu kao da su sami na planeti, djecu uvale meni na čuvanje kad imam ispite. Tetka i baka su stalno kod nas, dođu gledat tv, a imaju tv u svojoj kući. Oko mene samo buka. Do sad sam putovala na faks jer mi je grad blizu, ali ove godine sam dobila dom. Ovdje mi je lijepo i mirno i ne vraćam se kući prije ljeta.
Brat mi ima 34 godine, on živi sa roditeljima dok sam ja u inostranstvu. Roditelji se nikako nisu interesovali za naše obrazovanje, pa je brat ostao samo na srednjoj školi nakon završetka, dok sam ja upisala fakultet i upala na budžet. Uz to bi radila svaki vikend jer mi stipendija nije bila dovoljna, a moji mi ništa nisu slali. Nakon završetka studija sav novac sam uložila u učenje nemačkog jezika i posle dve godine dobila posao tamo u struci i preselila se. Brat je radio neke privremene poslove, ali se nigde nije zadržavao i ne radi duže od 2 godine nigde. Ja sam im povremeno slala novac i renovirala deo kuće koji se urušio od starosti. I saznam da su prepisali bratu kuću, jer ja sam se snašla i ne treba mi ta kuća. Ogorčena sam i neću to tek tako prepustiti. Meni niko ništa nije poklonio, već sam pošteno zaradila, a to što se moj brat nije pomučio nije moj problem. Sad me cela porodica osuđuje.