Muž se vraća navečer kući s posla i na stolu ga dočeka ženina poruka:
-“Mama je bolesna,odvezla sam se k njoj!”
Zatim poruka na frižideru:
– “Hrana je u frižideru, samo je podgrij u mikrovalki!”
Muž krene u krevet, opet poruka:
-“Sanjaj o meni!”
Kad mu dosade poruke, obuče se i krene obuvati cipelu, a u njoj poruka:
– “Kuda, kuda?!”
BONUS
Muževa sestra je otišla raditi u inozemstvo i kod kuće je ostavija oko 8000€ da joj stoji sa strane, kao crni fond, ako joj ikad zatreba. Taj novac je ostavila majci na čuvanju i rekla joj da ako joj bude zatrebalo da slobodno uzme od toga. U manje od 3 mjeseca svekrva je od toga potrošila oko 3000€ da kupnju kuhinje i ostalih sebi potrepština. Došla je do te faze da ne troši svoju mirovinu (koja je oko 600€) nego uzima taj novac. Na moje pitanje zašto to radi, ona je rekla da joj kćer dosta zarađuje u inozemstvu i da je vrijeme da joj djeca vrate sve šta je trošila na njih.
Jedan asistent mi 3 puta do sad vraćao seminarski rad i govorio kako ne valja. Ali nikad mi nije rekao šta to tačno ne valja, iako sam redovno išao na konsultacije svaki put i ispravljao svaku grešku koju je našao. Na kraju mi dosadilo pa sam na netu našao neku profesorku u penzija i ona mi za pare napisala rad. I opet nisam prošao. Tek kad sam sam iz 5 puta napisao nekako sam prošao ne znam ni ja kako. Sad ne mogu očima da vidim tog asistenta.
Pomogao sam jednoj djevojci da nađe posao. Ona mi je inače rod od sestrinog supruga, ali se površno znamo. Jutros zvoni netko na vratima, ja otvorim kad poštar. Poslala mi veliku Merci bombonijeru sa mašnom uz poruku ‘Hvala do neba’. Nisam imao njezin broj ni ništa, ali evo već dva dana molim sestrinog supruga da mi da njezin broj da joj se kao zahvalim, a u stvari jedva čekam da joj se javim.
Moj dobar prijatelj a i kolega je pre godinu dana bio u jako teškoj finanskoj situaciji, pomagali smo mu svi koliko god smo mogli. Ja tog čoveka ne mogu opisati, toliko dobra, brižna i prizemna osoba, nije hteo da uzima pare/hranu i kad je gladovao jer ga je bilo sramota, morali smo da mu guramo u džep. Ne znam ni sam koliko puta sam ga uhvatio da se sakrije negde dok je pauza za ručak da ne gleda jer mučenik nije imao, naiđem ja ili neko od kolega “Draganče aj na ručak bato”, on ili laže da nije gladan ili jedva krene, a mi ga lepo za ruku ili mu donesemo ručak. Sećam se da je prva dva puta plakao kao kiša, jeo i samo viče “hvala vam ljudi”… I ja sam se pošteno isplakao zbog njega, jer stvarno nije zaslužio da se muči. Hvala bogu danas je finansijski stabilan i još se oženio. Draganče da si nam živ i zdrav još sto godina, bez tebe ništa !
