“Prije 10-ak dana na trafici sam kupio neke sitnice”

Info

“Prije 10-ak dana sam na jednoj trafici kupio paklo cigara, žvake i “druge” potrebštine.

Platio sam sa 100 eura, a gopođica koja je radila vratila mi 100 eura plus kusur… znači 100 eura čiste zarade.

Naravno ušutio sam se i otišao sa društvom u provod.

Bio sam glavni tu veče, častio i koga znam i koga ne znam, ono ima se može se… Ali juče kada sam se svratio na istu trafiku radila je druga radnica

. Odma sam posumnjao o čemu se radi, a nakon to sam tu novu upitao gdje je stara, rekla mi je i potvrdila moje sumnje. Dobila otkaz zbog velikog manjka… Ljudi moji, nemate pojma kako sam se tada osjećao… GROZZNO!”

BONUS:

Želeli su raskošnu svadbu sa mnogo zvanica. Želeli su najtraženije muzičare. Svi smo planirali da na dan njihovog venčanja zasijamo u najboljim modnim kombinacijama. Zakazali su veselje u najskupljoj sali. Korona je pokvarila sve, ali samo naizgled. Nije bilo dvesta ljudi, već dvadesetak nas, nas koji mladence volimo najviše. Nije bilo muzike ali smo mi cele noći pevali naglas. Nismo bili najbolje obučeni, raščupanim kosama mlatili smo u ritmu omiljenih pesama. Slavili smo ispred seoske kuće u garaži, kišne ali tople jesenje noći. Vrištsli smo uz vatromet, skakalii i provodili se neviđeno dobro. Loš ambijent, loše frizure i loše vreme, sve je to stalo u najbolju svadbu na kojoj sam ikada bila.

Mislim da ljudi, koji daju nadimke onima kojima se ti nadimci ne sviđaju, jesu loše osobe. Npr. sestra od ujaka mi je dala ružan nadimak i iako već 12 god. molim da prestane tako da me zove, ona neće! Ja razumem da neko navikne i da pogreši, ali kad je ispravim, ona se ljuti kao da ja nju zovem ružnim nadimkom. Ne razumem je li je toliki problem da nekog zovemo imenom ili bar da se dogovorimo da mi smisliš nadimak koji je prihvatljiv. Ako nastavi po starom, prestaću da se viđam s njom, jer me njeno ponašanje mnogo povređuje.

Besan što sam celu platu dao mojima, i onda ostao bez para za gorivo, idem na autobus da stignem na posao. Ne znam da moram da imam masku da bi ušao u bus… na stanici vidim čoveka da drži masku u ruci i setim se da sam čuo da je obavezna maska. ( Imam zakazane mušterije, frizer sam, moram da stignem na posao, psujem u sebi što sam spiskao platu na pozajmice i tuđe dugove…) uzimam masku iz kante za smeće i stavljam na lice, ulazim u autobus i naravno skidam je.

Došla sam u Njemačku da radim. Ja sam prva iz moje porodice koja je otišla negdje sa strane (22god). Nije mi bilo žao što idem osim kada mi je starija sestra zaplakala i izvinila mi se. Bila sam zbunjena zašto. Ona mi je rekla da joj je krivo jer ima osjećaj da ja moram da radim jer ona još studira. Žao mi je što se tako osjećala. Ja nikad nisam htjela da idem na fakultet već sam oduvjek htjela da radim posle srednje, a ona studira jedan od težih. Srećna je zbog mog uspjeha, ali i tužna jer ima osjećaj da ona prva sve treba da radi. I ovako je najstarija, za dosta stvari je lomila led, ne mora i za ovo i drago mi je zbog toga. Nadam se da će moći da dođe kod mene čim ova korona prođe.