Život ti je, sine moj, kao da uđeš na jedna a izađeš na druga vrata, govori mi nana Sena
Evo sine 84-ta mi, preživjela sve što insan može preživjeti.I ratove i glad i bolesti.Neimaština je bila teška.Moj Ibro, rahmet mu duši, bio je vrijedan čovjek.Zagledali smo se kad sam dolazila tetki Hafi.Bila kraljevina tad.Uzeli smo se.Njegovi su negodovali zbog moje tjelesne mane.Razroka sam sinko od rođenja.Tako Bog dragi dao.A on me je volio i štitio, ne treba griješiti dušu.
Puno smo radili.Težački živjeli dok se Ibro nije zaposlio u Zadruzi kao kočijaš.Kad mu poso’ završi odmah na njivu.I ja sa njim.Izrodili smo petero djece.Sve sinovi.Bili su nam plaho pri ruci.Pomagali u svakodnevnim poslovima.Rifat se moj najstariji sin, utopi u Uni.Nismo ga nikad našli.Bio stasit momak.Radio u Krupi u pilani.Ova četvorica mlađa su otišla na škole u Sarajevo.Mirso je učitelj, Hazim doktor, Nusret inžinjer a najmlađi Hamed profesor na fakultetu.Svi su školovani.Mi smi ih školovali od svojih deset prsti.Odvajali zadnji zalogaj.Da postanu nešto, da ne budu ko’ mi, težaci..Dobro je bilo dok se nisu oženili.Navraćali bi s vremena na vrijeme.
Ne treba meni sinko ništa, samo da ih moje oči vide.Da mi se duša napoji a srce smiri.Da ih obgrlim majčinskom ljubavi i dovom.Dok sam živa.Ali sine od kad se oženiše, dođoše snahe, počeše urjeđe dolazit’.Zadnji put kad su bili sine ona Hamedova kaže mu
:”Nemoj više da me dovodiš u ovu divljinu i kod ove neuredne seljanke.Razumiješ li me.Kuća smrdi na plijesan.Ne treba mi ovo.”.
A moj Hamed ko’ siroče opravdava se.Plaho me zabolilo od mog Hameda.A nosila sam ga 12 puta vozom doktoru u Osijek.Bio je puno bolestan ko’ dijete.Nismo znali da će preživjet.Počeše tako, sine moj, ko’ po dogovoru sve rjeđe i rjeđe, i evo 4 godine kako mi ni jedan nisu vrata otvorili.Zadnji put su bili bez žena i djece.Kupili mi onaj mobitel, ko’ da ja znam sa njim baratat’.Ispraznio se za 3 dana.Od tada nit ih čujem nit’ vidim.A morel’ se sine tako živit’ da se majci vrata ne otvore? Pa ni za Bajram? Ibre odavno nema, znam njegovu huju on ne bi preko ovog prešo’.A ja sam sine, majka.Poželjela sam unučad.Da ih pomilujem.Darujem.Ne znam sine dokle ću?
Bolest me nagriza.Od šećera vidim slabo.Svu penziju potrošim na lijekove..Najviše me zabolilo što mi je svijet ove godine sabirao vitre.Bilo mi teško.Zar i pored sinova?Zar i pored onoliko pažnje prema njima, ne navratit’?.Ne upitat? Sto put sam poželjela ,nek mi dragi Bog oprosti, da su mi sva četvorica bili curice.One su molistivnije.Dolazile bi.Nadgledale bi.A ja se borim svako jutro da ustanem.Teško i namaze klanjam.Al’ more kako more.Sjedeći.I na svakom namazu Boga dragog molim da njih i njihove porodice sačuva od svakog zla.
Da ne oskudijevaju ni u čemu.Da budu zdravi.Jer, majka sam.Sa mene šta bude.Ako i ne dođu dok sam živa, nemoj im reći da sam se žalila.Majka sam.Ja to ‘nako…
Author: Elvir Peštalić
