Iza zatvorenih vrata i pogođen tugom, paranojom i sumnjom, ovo je tajni život Marlona Branda, prema njegovim rečima.
Iza zatvorenih vrata i pogođen tugom, paranojom i sumnjom, ovo je tajni život Marlona Branda, prema njegovim rečima. Uvidom u više od 200 sati nečuvenih snimaka, otkrivamo privatnu istoriju holivudskog porodičnog čoveka koji je prezirao oca, gubio decu od ubistava i samoubistava i svaki mučni trenutak kanalizovao u najveće kinematografske predstave koje je svet ikada video.
Stiv Rajli je napravio jeziv dokumentarac napravljen od arhivskih snimaka, retkih intervjua za štampu i neobjavljenih audio zapisa, koji su svedočili o tragediji slavnog Marlona Branda.
Na jednom od snimaka se vidi kako Brando, izbezubljen i pretežak, stoji ispred svoje kuće, pepeljastog lica dok govori:“Glasnik bede, posetio je moju kuću.“
Dana 16. maja 1990. godine, predveče – muškarac je pogođen metkom u glavu dok je slupao televizor u Brandovoj kući. Brando, koji je tada bio kod kuće, čuo je pucanj i pojurio da mesto događaja, dajući usta na usta, pokušao je da spase čoveku život. Bilo je prekasno. Mrtav čovek je bio dvadesetšestogodišnji Dag Drolet, potomak ugledne porodice i dečko Čejene Brando, glumčeve ćerke, piše Stil.kurir.rs
Čejen, u to vreme je bila u osmom mesecu trudnoće, bilo je dete tahitske glumice Tarite Teripaje, koju je Brando upoznao, zaljubio se i oženio (bila mu je treća supruga) dok je snimao snimao film 1962. Da stvar bude gora, ubica nesrećnog mladića je bio Marlonov sin – Kristijan.
Ovaj dokumentarac bio je sastavljen od audio snimaka koje je Brando ostavio iza sebe. To su bili sati i sati audio zapisa koje je glumac snimao svaki dan. Njegov audio dnevnik.
Recimo, kada mu se rodio prvi sin, Kristijan, publika je mogla da čuje glas Marlona Branda kako kaže:
„Ne želim da se moj otac približi Kristijanu. Na dan kada se rodio, rekao sam sebi sa suzama u očima: „Moj otac se nikad neće približiti mom detetu zbog štete koju mi je naneo.““
Međutim, on je samo nešto malo više bio blizak sa svojom majkom koja je bila alkoholičarka i koju je glumac, još dok je bio dečak, stalno tražio po klubovima i kafanama u kojima bi se povremeno onesvešćivala.
Brandoov odnos sa ocem, tačnije njegov nedostatak, prodirao je u svaki deo njegovog života, tokom celog njegovog života. Bila je to bolest.
Uvek je postojala ona nevaljala strana Brandovog lika, nepredvidljiva, problematična, buntovna strana – osobina za koju tvrdi da se pojavila nakon što je bio slomljen kada je njegova majka otišla od kuće, a on imao samo sedam godina.
Dosada je na kraju dovela do sumnje u sebe, osetljivosti ne toliko na njegove sposobnosti koliko na razloge za bavljenje tom profesijom.
„Laž u životu je ono što je gluma. Sve što sam uradio je da budem svestan procesa. Svi ste vi glumci. I dobri glumci, jer ste lažovi. Kada govorite nešto što ne mislite ili se uzdržavate da kažete nešto što zaista mislite, to je gluma. “
Brando daje primer: „Vraćate se kući četiri sata ujutro i tamo vas ona čeka na vrhu stepeništa, vaša supruga. „Ne bi mi verovala, dušo. Ne bi mi verovala šta mi se dogodilo!“ Tvoj um ide 10.000 milja na sat; ležite brzinom svetlosti; lažete da biste spasili svoj život. Poslednja stvar na svetu koju želite ona da sazna je istina. Lažeš za mir. Lažeš iz ljubavi …
