Jako mi se svidjela. Ona zgodna profesorica, a ja radim na građevini kao običan radnik. Dodao je na fb, skupio hrabrosti, javio joj se. Pisali malo, shvatim ja koliko je djevojka pametna, obrazovana, dobra. Osjetim se manje vrijednim i prestanem joj se javljat više.
Mislio sam ako je i pozovem na kafu, odbit će me, ko sam ja za nju. Nakon nekih mjesec dana sretnemo se slučajno, prva me pozdravi, krenemo ono u priču. Kontam probat ću pa šta bude, pozovem je na kafu. Desila se i druga, treća..da bih joj nakon nekoliko izlaza priznao zašto sam se prestao javljat neko vrijeme, da bi mi ona rekla “pa konju jedan, molila sam Boga da mi se javiš, toliko si mi se svidio..”
Šok sam doživio. I uživamo evo već 8 mjeseci, imam osjećaj da je znam čitav život! A zbog gluposti sam sve ovo mogao propustiti…
BONUSI_
Imam 20godina, prelepo izgledam, studiram jedan od težih fakulteta i onda me ljudi često pitaju zašto nemam dečka. Ja kažem da nije došao pravi ali istina je da sam u životu naučila da za sve što mi treba zovem tatu. Oduvek me izdržava, ispunjava želje, vodi gde god ja želim. Sve moje probleme on reši. Ne postoji problem u koji ja mogu da upadnem a tata da nije u stanju da me izvuče iz njega. Ne želim dečka jer ne vidim šta bi on to mogao da mi pruži sto tata već nije. A ionako sebe ne vidim u ulozi majke i supruge.
—
Najveća želja mi je da nabavim malog majmuna, da mu navučem pelene i odvedem ga u park gde su deca. Pa kada bi me neka od majki pitala zašto vodim majmuna za ruku, rekla bih: “Da li ste upravo moje dete nazvali majmunom? ! ” To mi je želja čisto kako bi prestale da mi, dok šetam kuče, stalno dobacuju “šetaj dete umesto kučeta”. Ja bih šetala decu da mogu da ih imam. Ali avaj, to nije mogućnost, barem medicina tako kaže. Gledajte svoja posla, ljudi. Svako svoju brigu vodi.
—
U jeku koronavirusa sam uspeo da pronađem hlor u jednoj apoteci kao dezinfekcijono sredstvo (prašak za pravljenje rastvora) , i napravio dve male dežobarijere za noge na ulazu u zgradu i početku stepeništa. Redovno dosipam novi rastvor u barijere i svaku noć (oko 1-2 ujutru kada se narod smiri) isprskam stepenište i prebrišem gelender u prizemlju i prvom spratu, zajedno sa ulaznim vratima zgrade. Nedavno sam kroz vrata čuo nekog od starijih komšija – “Ne znam ko ovo radi, ali izgleda da imamo našeg anđela čuvara”. Samo nek ste vi meni živi i zdravi.
