“Imao sam sretan brak”

Info

“Imao sam sretan brak”

“Imao sam srećan brak sa svojom ženom.

Nakon 15 godina braka njena želja za intimom je naglo opala, a i moj kum mi je rekao da malo pripazim.

Inače sam terenski radnik, po 2-3 mjeseca nisam kući.

Uz pomoć tog mog kuma, koji se razumije u tehniku poredao sam po cijeloj kući kamere i mikrofone, čak sam i automobil ozvučio.

Bilo je skupo, ali morao sam svoje sumnje otkloniti.

Umjesto na posao u Njemačku iznajmio sam sebi hotelsku sobu i po cijeli dan gledao. 3 dana se ništa nije dešavalo, a onda je moja supruga prišla jednoj od kamera koju sam postavio u kući i rekla STRAŠNO SI ME RAZOČARAO, UVRIJEDIO, ŽELIM RAZVOD, JER NAKON OVOGA NEMA DALJE…

Bio sam zbunjen, a onda je rekla MISLIŠ DA SAM TOLIKO GLUPA DA NE PRIMJETIM OVA GOVNA PO SVOJOJ KUĆI… Iskreno nije mi bilo jasno, jer je skoro pa nemoguće da su se kamere mogle primjetiti, ultra male i dobro sakrivene, ali žene su čudo.”

BONUS:

Visoka sam 187 cm. Nikada se nisam poljubila, nikada nisam imala dečka. Još malo pa punim 21 godinu. Visina mi je ogroman problem. Svaki dan o tome razmišljam i imam užasne komplekse. Ne vidim na sebi ni jednu drugu (toliku) manu zbog koje me još ni jedan dečko nije pogledao. Nisam neka miss, ali nisam ni toliko ružna. Plače mi se i ne znam zašto sam baš ja zaslužila takvu visinu. Ja bukvalno ne znam ni jednu devojku višu od sebe. Čak imam osećaj i da me se drugarice srame zbog visine. Zaista ne znam zašto sam sve to zaslužila, od malena sam trpela razne uvrede i ruganja od vršnjaka, sad više ne ali eto..odrazilo se na moj društveni i ljubavni život. Ja zaista nikada nikoga nisam osuđivala zbog toga što je visok, nizak, mršav, debeo.. Verovatno je jedan od razloga to što i sama to proživljavam, ali mislim da i da ne proživljavam da ne bih sudila ljude po tome. Stvarno se osećam očajno, strah me da ne puknem i uradim si nešto. Plašim se da ću zauvek ostati sama, jako sam usamljena.

Kada sam imala otprilike 10 godina, otkrila sam da bolujem od leukemije… Otišla sam sa majkom u Bg gdje mi je bilo obezbijeđeno besplatno liječenje. Posle 2 godine hemoterapije i mnogo prolivenih suza moje majke, izliječila sam se! Vratila sam se u svoj rodni grad, i od tada ništa nije bilo isto.. Kada sam se vratila u školu, djeca su me izbjegavala, niko nije htio da se druži sa mnom, a da ne pričam o psihičkom nasilju koje je vršeno na mene godinama.. Zamislite kakav je osjećaj kada ste odbačeni sa svih strana jer vam je oko vrata okačena etiketa bolesnog djeteta.. Odrasla sam prije vremena, zbog čega su me smatrali previše ozbiljnom i djevojkom od kamena ..ali ispod te ledene maske, krije se jedno dijete koje bi voljelo da ponovo proživi svoje detinjstvo na ljepši način i u isto vrijeme odrasla osoba koja bi posle svega samo željela da bude srećna…

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.