Imala sam 11 godina kada mi je mama oboljela od raka.
Sjećam se kada je jednom prilikom tata došao kući i shvatio da je mama obrijala glavu (kosa joj je opadala, pa bi do toga svakako došlo – samo je ubrzala proces). Napravio je grimasu gađenja kada je pogledao i rekao: “Šta se koji moj vraćam kući, kada me svaki dan čeka nova depresija? ”
Zatim se okrenuo i izašao iz kuće, a poslije dva dana se odselio, jer nije mogao da je gleda.
Nažalost, mama je umrla 6 mjeseci kasnije. Sa tatom sam prestala kompletno da se viđam i živjela sa bakom i dekom. Sada imam 30, udata sam i tata mi je došao na vrata kako bi rekao da ima rak i molio me za pomoć. Napravila sam grimasu gađenja i rekla: “Ne želim da me svaki dan čeka nova depresija. ”
Ne žalim ni malo, on je za mene već mrtav.