Jedno od čestih pitanja koje ljudi postavljaju na Googleu je: Zašto se ljudi na starim fotografijama na smiju?
Zbilja, kad pogledate fotke iz davnih dana, često ćete vidjeti da su ljudi na fotografijama zauvijek ostali ozbiljni.
Ljudi u prošlosti nisu nužno bili depresivniji, tužniji ili mračniji od nas. Nisu okolo hodali i deprimirali sve oko sebe, iako su u tim vremenima itekako imali razloga za to.
Njihove ozbiljne fotografije zapravo govore nešto drugo, a to je da su imali drukčiji odnos prema vlastitim fotografijama.
Kada su se ljudi nekad fotografirali za njih je to bio važan trenutak. Fotografiranje je bilo jako rijetko i nije ga mogao svako priuštiti. Ljudi se nisu slikali svaki dan, a neki su to napravili samo jedan put u životu.
Poziranje za kameru izgledalo je kao da poziraju za slikara, jer je otprilike toliko dugo to trajalo.
No, prave slikare koji bi crtali portrete mogli su si priuštiti samo najbogatiji, a fotografije i oni malo siromašniji. Upravo zato su ljudi dosta ozbiljno shvaćali taj veličanstveni trenutak koji si možda više nikada neće moći priuštiti.
Danas, kada svatko od nas dnevno napravi na desetke fotografija i selfieja teško je shvatiti koliko je intimno značenje svaka fotografija nekad imala za one koji su se fotografirali.
Fotografije su danas znak nekakve društvenosti, na fotografijama predstavljamo sebe kao sretne ljude. Smijemo se na bezbroj selfieja, koji su u odnosu na stare portrete zapravo samo trenutna sreća.
