Jedan čovjek iz SAD-a pohvalio se na Redditu svojim “osobnim postignućem”, a to je da je prije mjesec dana kupio ove cipele i nosi ih gotovo svaki dan.
Da bi odjednom shvatio kako čitavo vrijeme nosi – različite cipele.
Ljudi kažu da im treba više od 30 sekundi da skuže u čemu je razlika, koliko vama treba?
BONUS ISPOVESTI
Nerviraju me one prodavačice koje gledaju kako si obučen i zavisno i toga se drugačije ophode prema tebi. Radnim danima sam sređena jer radim na takvom mjestu da sam uvijek sređena i u štiklama i kad god uđem takva svi su ljubazni, ništa im nije teško itd. Ali danas jer je vikend obujem patike, obične hlače i kaput, zavezem kosu i stavim naočare za vid i ulazim u radnju koja važi za “elitniju” da kupim jeliku. Radnica me je jedva uslužila, u fazonu šta ćeš ti ovde, nije mi htjela objasniti koliko koja košta, jer jelte ima važnijeg posla. Tek kad sam rekla da uzimam postala je malo bolja. Toliko mi to ide na živce, a to nije prvi put da je tako. Zar moram biti u hlačama na peglu ili haljini i štiklama da bi pojedine prodavačice mislile da sam dovoljno dostojna da uđem u radnju u kojoj rade!
Devojka mi je medicinska sestra i radi u gradskom domu zdravlja. Pre neki dan vraćam se sa posla, ulazim u kuću, i čujem nju kako plače u kupatilu. Uđem unutra, ona sedi na vc šolji i plače, suza suzu lije. Kada me je videla onako izbezumljenog, još više se rasplakala, i rekla mi da ne može više da izdrži ovo stanje, i da joj treba malo veći odmor, da se oporavi. Radila je nedelju dana uzastopno, po 9, 10 sati, sa svakakvim pacijentima. Boji se da se ne zarazi, da ne ide u izolaciju, ili bolnicu, i da je neko ne pita čime se bavi, jer ako nije mogla sebe da zaštiti, a zdrastveni je radnik, kako će ostalima da pomogne. Pozvao sam svog školskog druga, on je advokat pri domu zdravlja, i tražio od njega lično da urgira da ona ode na neki mali odmor, makar nedelju dana, samo da mi se smiri, da ne oboli pšiihički. Bojim se jako za nju, za njeno zdravlje. Hoću da je imam pored sebe celi život, normalnu i zdravu.
Ne razumijem frustrirane ljude koji zovu policiju nama mladima koji sad u doba korone nemamo gdje izaći i prisiljeni smo na druženja u kući. Ni nama se ne sjedi u kući ali to nam je jedini vid zabave. Svi ste bili u svojim dvadesetim godinama i vjerujem da niko nije sjedio 8 mjeseci u kući. Studenti smo, učimo cijelu sedmicu, valjda možemo subotom imati drugi život osim knjige. Druženja su nas 3-4 i muzika koja nije toliko glasna. Ne smije se izgleda ni smijati poslije 11 I mi slušamo njihove svađe, centrifuge, blendere i lupanje poslije 11 svakim danom a ne samo subotom, pa pretrpimo se. Treba i naš pokušati razumjeti, mladost nam prolazi u kući.
