“Bili smo u dugoj vezi”

Info

“Bili smo u dugoj vezi”

“Duga veza, riješim da joj kupim plakar za sobu jer je njen bio iz doba SFRJ.

Plan je bio da je prodavac obavesti da je dobila nagradu i da može da ode i sama odabere koji joj se sviđa, a ja poslije krišom platim jer inače ne bi prihvatila.

Dogovorim se ja sa prodavcem i čekam. Poslije nekog vremena zove ona mene, ushićeno mi ispriča sve a plakar će stići za 2-3 dana.

Odem do radnje da to platim i pitam ga što za 2 dana? On mi kaže da je moja djevojka u radnju došla sa drugim dečkom, držeći se za ruke.

Dok su razgledali bili su kao zaljubljeni golupčići, ljubili se, smIjali. Lik mi je pokazao snimak kamere, sipao šećer i vodu. Kao da me je brzi voz udario. Ja sam ostao bez djevojke, a ona bez plakara.”

BONUS

Momak je svom najboljem drugu i meni u isto vreme predložio da počnemo da učimo programiranje. Pošto je i meni i njemu bilo vrlo teško da se samoinicijativno pokrenemo, jer dolazimo iz sličnih životnih okolnosti, morali smo da nađemo snagu za istrajnost. Koliko sam ja, verujem da se i on borio iako je zaista teško, ja sam do sad uspela da izguram na muku da sedim i učim, borim se sa sobom svaki dan čim otvorim oči, jer je počelo zaista da me zanima i videla sam da mogu ali da moram polako da povećavam vreme učenja i moram biti posvećena. Za to vreme je momkov drug batalio učenje, sve mu je bilo preče od toga, pa čak i izlasci i lična zadovoljstva. Stvar je u tome što me je momak juče pitao da li ja mislim da je ok da on pita svog menadžera da zaposli druga, da ga plaćaju mizerno, ali da sedi i uči u firmi jer se drugačije neće uozbiljiti a ima potencijal. Ne znam da li sam ja sebična ili kreten, ali malo sam se uvredila. Ne mogu da se ne osećam ruzno i kao da u mene uopšte ne veruje…

Nije otac ko napravi dete već onaj ko od tog deteta napravi čoveka. Imao sam tu sreću da sam za očuha imao najdivnijeg čoveka na svetu, tolerantnog, poštenog i pravednog gospodina koji u ničemu nije razdvajao mene i moju polusestru. Nikada nije insistirao da ga zovem tata, nikada se nije ponašao kao da mi je gospodar života i smrti, plakao je od sreće kada sam završio srednju i kasnije faks i do kraja života je insistirao da ne izgubim kontakt sa mojim pravim ćaletom i da moram da mu oprostim to što je moju majku zajedno sa mnom kao bebom izbacio na ulicu. Nikada neću zaboraviti dan kada sam završio faks, a očuh onako ponosno ide pored mene i svima priča ”To je moja sinčina, ljubi ga tata”. Pišem ovo jer mu je danas godišnjica smrti i duša me boli za njim i nenormalno mi fali. Moj pravi ćale pokušava da se iskupi sada, ali nikada ne može zameniti ljudsku gromadu od mog očuha.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.